Author Archives: Milos

Година прва

Година прва

Пред погледом
који гледа унутра
сви смо једнако мали
и слаби
слушам сопствене мисли
док се посматрам
кроз решетке
Онај други ја
са супротне стране
зида илузорног
пита се колико још
може расти
када је већ досегнуо небо
Човек нас посматра
и намешта се у фотељи
Представа може да почне

*из књиге поезије “Речи из безгласја”

Please follow and like us:

Ратнику светлости Ивану Ршумовићу

Ратнику светлости

                        Ивану Ршумовићу

Шта говорим
Шта осећам
Шта пишем
Чему
У твојој сам кући
Ходницима шуми бол
терет недостајања
неизречје немог утешитеља
Захватам воду са зденца
успомене давне да потопим
Да ли ћеш узлетети
из барке
чистији од снега
слободнији од птице
Витеже
ратниче
свесветлосни
У твојој сам кући
И ево
зидови постају ваздух
пара распирена
за навек
Ходам и слушам
ћутим и летим
са Тобом
Поезија свуд
стихови сунце
праизвор који нас напаја
глас који подиже
бодри
кује нови мост
ка новом дану
ка новом сну
ка новој песми
Скупљам кестење
из Маријиних очију
досипам жар
у гротло самотно
И гле
дан радостан свиће
У твојој сам кући
Шта говорим
Шта осећам
Шта пишем
Чему
Ако не зарад нашег сна
о вечном

*из књиге песама “Речи из безгласја”

Please follow and like us:

Десет година

Десет година

Магла пред очима
распукло небо
и невид
Десет година
осећаш у уздаху
Издишеш маглу
Да ли си закорачио
на пут или обману
Да ли си изгубио
бој или судбину
Предуго сањаш
Плаши те прошло
садашње
будуће
страхови неизречени
људи неодболовани
Сањаш срећу
не видиш небо
у мраку рађаш мрак
у самоћи налазиш себе
Циљ је на почетку
почетак је у теби
себе поседујеш у сећању
у прошлости
Видиш слободу
Затвориш очи
јуче је
Отвориш
десет година
Исти си
Удишеш маглу
издишеш бол

*из књиге поезије “Речи из безгласја”

Please follow and like us:

Нови Сад

Нови Сад

Верујем да ћеш у ћутању
пронаћи траг бескраја
удахнутог у сенкама
једног малог стана
Негде у нама
неоткривену тајну
прећутане наде
о заједничком јутру
загрљају и пољупцу
незабораву уписаном
у стихове недокучне
У тихости скривених додира
остаје успомена
верно осликана на граници
полубудног сна
твоје име као спона
која јаву води
до новог дана
Нисмо нестали
јер јуче у данас
непролазом уткано
доноси талас љубави
за свако ново сутра
када на углу усана
искрицом из ока
не изговорим твоје име
гледајући у далеку воду
памтећи
да бејасмо једно

*из књиге поезије “Речи из безгласја”

Please follow and like us:

Последња песма

Последња песма

Марија
да ли си Марија
или је све само
варка сећања
Марија
да ли си Марија
док први сутон
се јавља
Марија
да ли си Марија
у лицима која срећем
ових хладних јутара
Марија
да ли си Марија
или то сунце плови
изван обзорја
Марија
да ли си Марија
међ’ туђим људима
нашег остављеног града
Марија
да ли си Марија
у непознатим осмесима
скривена
Марија
да ли си Марија
у ненаписаним песмама
написана
Марија
да ли си Марија
силуета у празном парку
леђима окренута
Марија
да ли си Марија
икада сањала
о хладним ноћима
саосећала са странцима
на перонима успомена
патила за одлазећим данима
и волела
бескрајно волела
Марија
да ли си Марија
Марија
једна кап мора
или је све само
варка сећања
талог заблуда

*из књиге песама “Речи из безгласја”

Please follow and like us:

Омаж Ратнику светлости

Омаж Ратнику светлости

„Ратници светлости чувају сјај у очима. Они су део света, суделују у животу других људи и започињу своје путовање без бисага и без сандала. Небројено пута испадају кукавице. Не поступају увек исправно. Пате због безначајних ситница, понашају се као слабићи, и понекад, сматрају да су неспособни да се развијају. Врло често верују да су недостојни било каквог благослова или чуда. Нису баш увек сигурни шта заправо траже ту где су се задесили. Често проводе бесане ноћи, уверени да њихов живот нема смисла.
Зато и јесу ратници светлости. Зато што греше. Зато што се питају. И зато што траже неки разлог – сасвим је извесно да ће га и наћи.“ *из Приручника за Ратника светлости, Паоло Коељо.

Постоје начини и начини да бежиш, али ниједан да побегнеш.. рекао си. Постоје. Али.. Тешко је. Записано у Ужицу 28.03.2013. да наша величина није да никада не паднемо. већ да устанемо увек када паднемо. Знаш, памтим. Ових дана је година нашег дружења. Хтео сам да напишем песму,  али крик ми је у ћутање претворен. Обојим мисли Твојим речима, развучем осмех из сећања и пустим сузу.  Не постоји реч да опише празнину. На страницама Твојих књига осећам блискост. Из речи црпим снагу за даље. Боли. Али забораву не препуштам. За кестен у њеним очима, стисак руке и загрљај, за разумевање и подршку, успомену на „овде је седео Ршум“, шетње и разговоре, за Француску број 7, за понос у очима на помен твог имена, најдражи мој брате по перу.. Недостајеш.

—————————————————————————————————————————–

Иван Ршумовић је рођен 3. маја 1972. године у Ужицу. На Филолошком факултету у Београду, 1998. године, постао је професор српског језика и књижевности, а касније је стекао и звање библиотекара. Радио је као професор у средњим школама у Ужицу, а од 1999. године на Одељењу стручне књиге у Народној библиотеци Ужице, истовремено организујући и реализујући културне програме Библиотеке. Од 2003. године члан је редакције часописа „Међај“,стални члан жирија за доделу Награде Милутин Ускоковић, од 2005. године је сарадник Матице српске на пројекту „Српски биографски речник. Члан је Удружења књижевника Србије. Члан и суоснивач огранка „Вукове задужбине у Ужицу. Објавио је седам самосталних и две коауторске књиге. Четири књиге поезије: „Кестен у Маријиним очима“, „Један дан, један сан, једна песма“, „Изгубљене молитве“ и „Serbia Kosovo Curriculum Vitae“три романа: „No passaran“, „Тринаест минута“ и „Четрнаести минут“, једну антологију приповетке, коауторство „Прича Карановца“ и антологију поезије „Песме Карановца“. Монографију ужичке библиотеке „Народна библиотека Ужице 1856-2006″, коаутор и уредник, монографију о кошарци у Ужицу „Кошеви крај Ђетиње“ и 14 библиографских јединица на сајту НБ Србије. Изненада преминуо у петак, 12.07.2013. године.

 

Please follow and like us:

Икаров лет

Икаров лет

Ко смо данас?
Чијим смо круговима секли воду?
Покушавам одгонетнути пенушаве
Капљице самоће које ми запљускују ивице.
Не умем пронаћи кључ.
Узалудност непостојаности твоје браве
Пружа довољно бесмисла за ове катанце.
Дозволи да ланци тишине остану
Једино друштво сужњева.
Боље вероватно не би ни умели,
Чак и да им покажеш излаз.
Навикнути на играње Сизифа,
Достигнути Икара, можда би
Уистину био наш врхунац?
Но свеједно, крај је свакако известан.

 

*Из књиге поезије „Када тишина проговори због тебе“

Please follow and like us:

Љубавна песма

Љубавна песма

Види, волим те.
Ако будеш Марија,
Бићу облак у панталонама,
Пловићу небом љубави наше
И чекаћу те, у ма које доба да дођеш.

Види, волим те.
Ако будеш Светлана,
Саградићу наш Мостар да купимо кестење,
Низ трепавице пустићу модре кише
Да умивају устрепталост надолазеће ноћи.

Види, волим те.
Ако будеш Јелена,
Због тебе порушићу цео свет,
А не само обичну Троју,
Како бих доказао величину
Божанске лепоте твоје.

Види, волим те.
Ако будеш Наташа,
Прихватам грофом да се зовем
И клечим читаву вечност
Како би ме умивао сјај твог бића,
Већи и од целе Русије.

Види, волим те.
Ако будеш Јулија,
Радо ћу гледати сунце на истоку твог осмеха
И поклонићу живот чарима твојих усана.

Види, волим те.
Ако будеш Барбара,
Стихове пољупцима писаћу
По твојој баршунастој кожи кошуте,
И нећу дозволити да наш Брест нестане.

Види, волим те.
Ако будеш Песма,
Моје руке биће мастило на твојим страницама,
Све док те у звезде не уздигнем.

Јер, види, волим те.
Ако будеш моја,
Мораш знати да Марија, Светлана,
Јелена, Наташа,
Јулија и Барбара,
Постоје искључиво због најлепше Песме,
О теби.

*Песма је објављена у часопису за књижевност, уметности и културу – Међај, бр. 87/88

Please follow and like us:

Memento Mori

Memento Mori

Победници или поражени,
Ко смо данас?

Са узвишења испуњавамо себе,
Празнином која окружује друге.
Под нама је свет,
Могућност да управљамо њиме,
Али, унутар душе ничега нема.
Владамо краљевством маште,
Имагинарних следбеника погрешних догми.

Постоље ово варка је,
Лажна круна од трња,
Која на додир се распрсне
И уместо златног сјаја пепео оставља.

Грешници или свеци, ко смо данас?
Да ли у нашим рукама ловор је,
Или копље којим пробадамо
Сопствено спасење?

Имамо само два пута којима можемо поћи.
Што више уздижемо се,
Дубљи понор нас чека и пад јачи ће бити.
Док пужемо и гутамо прашину,
Као проклето зло овог света,
Довољно близу смо Превозника,
Који већ сребрњак спреман за нас
Међ’ снажним прстима врти.

Зато, питам вас, ко смо данас?
Када час од кога нико још побегао није, куцне,
Са чим ћемо пред Истину стати?
Маске којима називамо лице,
Да ли ће лажну наду дати да још се
Људима можемо звати,
Или ћемо сузама и крвљу молити избављење
На Путу пред који свако мора доћи?

И када постоље, слава, власт,
Пролазна, порозна круна, у трептају ока нестану,
А небо седам труба запара,
Тада, и само тада,
Можда схватимо и поражени признамо,
Да погрешно и премало ценили смо
Живот.

*Из књиге поезије – Сенке у очима

Please follow and like us:

Песма о…

Песма о…

Постоји улица никада осмехом додирнута.
Постоји осмех никада жељом описан.
Постоји жеља никада гласније прећутана.
Постоји глас никада тишином прекинут.
Постоји тишина никада са тобом подељена.
Постојиш ти никада пронађена.

Постоји ход као крило слободе.
Постоји крило каo љубав на уснама.
Постоји љубав као бисерни сјај.
Постоји бисер као лепота ока.
Постоји лепота као твоја кожа.
Постојиш ти као смисао живота.

Постоји песма као почетак без краја .
Постоји почетак као рука у руци.
Постоји рука као додир у ноћи.
Постоји додир као страст у нама.
Постоји страст као усне на теби.
Постојиш ти као песма у мени.

Постоји реч никада изговорена заједно.
Постоји изговор никада шапатом успаван.
Постоји шапат никада у мисао урезан.
Постоји мисао никада јавом доживљена.
Постоји јава никада тобом одсањана.
Постојиш ти никада написана.

 

*Најлепша песничка реч на фестивалу Шумадијске метафоре 2014. године

Please follow and like us: