Category Archives: Рецензије

Горети на ватри емоција

Горети на ватри емоција

Жива поезија је антиципација, визија, љубави у свему што из емоције сведено је у промисао, у оно чему је моћ мишљења посвећена. Све то говори да поезија није случајност, она не трпи емпиристичко мешање догађаја и случајности. Еон бесконачног јесте љубав у песми, зато се и пише „песма о песми“ јер она нам „удахну живот и пре зачећа“, како, у својој књизи, песничком првенцу „Када тишина проговори због тебе“, каже Милош Бркић.

*****

Када су емоције у питању овај песник у доби кад му није све досањано, велика су очекивања, негује своје „власи емоција“ које треба да очувају пуну тананост и свежину упркос интелекту, разуму и уму који некад стварају и „кулу од карата“. Свестан тога, Бркић се враћа „тепиху дечачких снова“ у којима се увек искрено, младалачки невино и у „неизговореним речима“ може наћи потпунији смисао. А смисао је у љубави, у давању себе, у јачању ватре „која ће нас засигурно (…) спалити“. Тај пепео је феникс трајања које смо поменули на почетку, то је живот поезије која из тишине проговара. Тишина није гомилање тучаних „стопала патње“, што може само привидно да асоцира на наслов књиге, разлог проговора, а није. Овде је тишина смиреност, у њој срећна рука записује размишљања о оном битном у бићу, које је (по Хердеру), створење језика.

*****

Све песме су потресне јер, песник Милош Бркић, млад песник, осећа да се све уротило против младости: „младе државе“, младе слободе, младог феникса. Песник је савременик доба у коме је „сумрак идола“ довео до „голготе 21. века“, а клели смо се да свако постоји „по замисли Творца“. Остајемо збуњени знајући да оно што нам се догађа Творац не би могао ни да замисли. И како се од свега можемо коначно спасити, питате се: „Праштање је искупљење, којим можемо спасити себе.“ Праштање није коцка која се баци, нити је то заборав, праштати уз памћење. А разлоге памћења не треба никад објашњавати, они то сами чине у нашој свести.

Књига „Када тишина проговори због тебе“, отвара и бројна социолошко-психолошка питања, она попут легитимације за улазак у заборављен простор, уводи и „буђење“, како то ликовно чини и београдски сликар Драган Јеротијевић Јеротије, својим циклусом слика назвавши га баш тако, „Буђење“, а на којима варира петла. Бркић свог читаоца враћа у снове, тамо где можемо да „загрлимо себе“, да разменимо љубав у нама.

„Сан и јава су различита стања свести у којима се доживљавају различите реалности које се зависно од становишта различито вреднују. С аспекта јаве, сан се сматра илузијом која као преобликована верзија стварности, названа другим и другачијим светом, нестаје са буђењем. Насупрот ништавности те илузије, будношћу се истиче стварносна нештост као онтолошки темељ самог постојања. У тежњи да првенствено на материјалном свету изгради извесност и осмисли своју егзистентност, човек се суочава с пропадљивошћу твари и разјапљеним ништавилом као упозорењем да не запоставља и не потцењује духовно и невидљиво оличење у сновима.“

Песник се због тога, очито, није ослободио страха, јер „пепео лажи, гнева и туге није заувек прекрио пламен љубави…“, приметиће настављајући борбу за „реч која даје снагу и продубљује смисао“. Коначно, смисао живота не треба тражити, њега треба градити, а ова поезија то чини у свим облицима своје перцепције. Зато читаоцу, понекад неће бити лако да се ослони само на наслове песама, они нису увек битни, треба уронити у садржај песме и из њега изаћи са новом асоцијативном снагом.

  Милијан Деспотовић, књижевник

*Одломак из приказа објављеног у књизи Милијана Деспотовића, „Прозор на кожи“

Please follow and like us:

Љубав и љубавност у поезији Милоша Бркића

Љубав и љубавност у поезији Милоша Бркића

Постоје песме које својим снажним, емотивним порукама метеоритски бљесну, одајући и осветљавајући сву тананост и чудаственост стања и осећања заљубљеног бића, његове најинтимније и најнежније посебности у свету вознесоности и посвећености људске. Постоје песници који годинама у себи носе лирску одредницу тајанства лирскога сказа и израза, којима се та и таква стања, у стих преточена дефинишу на један посебан и пријемчиво топал начин, а да се при том не „одају“, не намећу и ћутке носе свој крст ка времену што неумитно а бесповратно протиче.

„Када тишина проговори због тебе“, није само радни наслов ове Милошеве књиге поезије, то је метафора из које се спознаје и сазнаје много више од обичног аналитичког покушаја, да алегорија надживи и превазиђе своје проширење и оваплоћење стварности и појавности властите. Песничко обраћање и гласовање неће нарушити ни повредити ту одредницу „тишине“, шта више из постојећег стања немог мука, речи као катарзични поклици, васкрснуће једно ново стање постојања и битисања метрике, динамике, ритамског и еуфоничног звучања, дакле музику речи, вешто и спрето у стихове преточених.

Бркић пише у слободном, формалном стиху, држећи се своје рефлексивне интуиције, слухом и талентом одабира, селектује дужину, ширину и еуфоничност стофе, успевајући при том да стиховну организацију и композицију  обуздава лако, маниром искусног песника, какве обично ишчитавамо код руских формалиста, са почетка двадестог века.

*****

Интелектуалном снагом, лирским сензибилитетом а већ изграђеним формалним стилом, Бркић се игра са грађењем песничке слике, приповедајући и дајући стања своје душевности са таквом лакоћом да му на томе могу позавидети писци са доста дужим лирским стажом, што је одлика ретко талентованих посебника у овом богоугодном послу.

др Раде Вучићевић, теоретичар књижевности

*Извод из рецензије на књигу поезије „Када тишина проговори због тебе“

Please follow and like us:

О поезији Милоша Бркића

О поезији Милоша Бркића

Поезија Милоша Бркића представља уметничко трагање између јаве и сна, надахнуто романтичним и поетским доживљајем, али обогаћено обрасцима. Наиме, читајући његову поезију читалац увиђа да оваква поезија отвара широке уметничке могућности, а при томе уметник задржава значајну ноту тајанствености и непредвидивости: практично у сваком песми аутор нас води, држи у неизвесности, „приморава“ да његова поезија одржи висок ниво читатељске заинтересованости…

Тежиште, основна тема збирке Када тишина проговори због тебе је љубав, најчистије и најплеменитије људско осећање. Милош Бркић у својим песмама тражи начин да изрази сопствена интимна стремљења, при томе градећи једно врло интересантно и неуобичајено књижевно дело. У својој основи то није само поетска творевина, пошто се међу песмама налазе кратки прозни записи, па и песме које подсећају на песме у прози, но њихова лиричност их неодољиво вуче у свет поезије и сврстава у једну врсту песама у прози. Стога, овде се може говорити о комплетној песничкој творевини. Мудро грађена и усмеравана, ова необична књижевна форма привлачи читаоца већ навикнутог и помало уморног од устаљених књижевних образаца, просто га позива на читање. Необичности са једне, а лепоти и једноставности форме са друге стране, значајно доприноси и слободни или бели стих. Иако је оваквим начином изражавања избегнута рима, то се у ритму и мелодичности не примећује, јер сви поменути структурни елементи граде специфичну форму која кроз речи и изразе даје јединствену и пријатну мелодију за ухо, а препознатљиву и крајње питку за душу.

*****

Милошеви текстови имају велику снагу и лепоту, иако у књижевном смислу представљају веома специфичну врсту поезије која пре свега захтева виспрен ум способан да у реалним животним оквирима свакоме и свему се насмеје и способност да се чак и у најболнијим околностима смехом носи са животом. Милош нам се открива као писац специфичног сензибилитета, и то, пре свега дрскошћу и директношћу, некад са сетом и носталгијом, али увек са неким посебним шмеком, са способношћу да у самим песмама „углави“ мисли и реченице које само појединци могу да схвате и „прочитају“, наговештавајући на тај начин да све што он пише има одређену, непредвидиву дубину и књижевно-уметничку снагу. На моменте оштрог пера, а опет духовит, нежан, романтичан писац, Бркић вешто барата својим знањем и богатим речником, успешно се носи са разним стилским фигурама и списатељским формама, стално доказујући да његов млађани неуморни стваралачки дух има сасвим довољно и мотива и идеја да нас дарује новим делима.

Иван Ршумовић, књижевник

Please follow and like us:

Трагом самосвојног песничког идентитета

Трагом самосвојног песничког идентитета

Колико је поезија непредвидива у својим бројним притокама, без обзира на непресушива поетичка изворишта и освојене различите језичке матрице, показују песме у књизи „Сенке у очима“ Милоша Бркића, песника који стасава у пожешком књижевном расаднику. Овај млади песмотвор, може се тако рећи, иако је граница младости и уопште стваралачког откривања, растегљива и неустаљена у односу на раније генерацијске одреднице, несумњиво да поседује извесну зрелост засновану на јединственом доживљају и све присутнијем систему песничког мишљења. Уосталом, то смо могли видети и у његовој првој књизи песама „Када тишина проговори због тебе“, у стиховима неограничених метриком и римованим сазвучјима… На тај начин је прибављао пропусницу за емоционалну неспутаност и неку врсту језичко-изражајног нијансирања саображајног ововременој дискурзивности песничког текста и метафоричким усмерењима по диктату утишане медитативности. Отуда, и без превише аналитичности устврђујемо да је Милош Бркић даровит песник и да исписује поезију спознаје и самоспознаје. Песме одликује непатворена сензибилност и лирска сливеност зависно од степена унутарње ритмичности и етеричности својствене младалачким погледима.

Већ саме по себи „сенке“ уграђене у наслов књиге, у све оно што је ухваћено тим езотеричним погледом, допринеле су кохерентности осталих песничких елемената, посебно асоцијативности, непотрошеној метафорици и све присутнијим резигнираним реминисценцијама, удаљавајући се од романтичног истицања песничког субјекта, који повремено говори у првом лицу једнине, а повремено у првом лицу множине. У речнику симбола наилазимо неколико тумачења сенке, али уопштено, говорећи, прихватамо да је сенка „оно што је супротно од светлости, а с друге стране, то је слика несталих, нестварних и променљивих ствари“.

*****

Заправо из песме у песму, из стиха песник трага за сопственим идентитетом и открива постепено све више тематско-мотивског простора за самоглас и дубље замицање у индивидуализовање свог песничког говора. Ову књигу доживљавамо и као један луцидан домашај особености на аутопортрету опточеном емотивним одсјајем, колико из непрестаног суочавања са свим оним што јесте храњено стварношћу, толико и са сенкама из огледала имагинарног у чијем складишту чува своје затајне ликове пуне снености. Непорециво, да су поједине песме настајале на прелазу из сневања у будност и чујност неподмитног космичког часовника, чији откуцаји надјачавају све остале знане гласове и опомињу на свудприсутну пролазност, неоспорно најболније доживљавану у интимистичком видокругу.

*****

У сваком случају, књига песама „Сенке у очима“ носи у себи дневничко-аутопортретистичке преокупације натопљене спознајама и делатном свешћу ововременог интелектуалца, скептичног и непристалог на канонизоване моделе живљења. Утолико, не варамо се у утиску, песник би убудуће потискивањем заморне носталгије за собом минулим у чистоту детињства или у загрљај девојачки и омамљеност љубавним шапатом, ову поезију обогатио значењски издашнијом метафориком. Уверени смо, да ће Милош Бркић кренути неутабаним путем до благодатог поетског изворишта. У овој књизи налази се доста захвалних путоказа.

Радомир Андрић, књижевник
Председник Удружења књижевника Србије

Please follow and like us: