Ovo nije biografija.
Prošlo je više od decenije od prve verzije ovog sajta, prvog dizajna i prvog teksta na blogu. Tada je ideja bila da blog postane prostor za poeziju, kratke priče, misli i tekstove drugih autora — sve što me inspiriše ili oblikuje moj književni rad. Trebalo je da to bude način da se povežem s ljudima koji čitaju, prate ili slučajno naiđu na ove stranice.
Blog je, međutim, dugo stajao samo sa jednom objavom. Nastala je naglo, nakon iznenadnog odlaska mog „brata po peru“ Ivana Ršumovića. Dva dana ranije razgovarali smo telefonom, planirali sledeće druženje i razgovor o poeziji u Užičkoj biblioteci…
Ršumović je bio jedan od retkih koji su u meni od početka videli pesnika. Verovao je u moj dar i način na koji emociju pretvaram u stih. Bio je i jedan od dvojice koji su me predložili za članstvo u Udruženju književnika Srbije, čiji sam član već duže od decenije. Nije dočekao potvrdu tog prijema, niti kasnije nagrade, prevode i književne večeri, ali verujem da bi danas rekao, uz onaj svoj blag osmeh: „Pričah li ja o tvom talentu kad nisi ni sam verovao.“
A kakav je bio sam „početak“?
Mart 2012. godine, hladan i maglovit dan u Požegi. Književnik Rade Vučićević, tada „kolega sa sprata iznad“, poklonio mi je svoju knjigu „Susretanja“ i tokom razgovora video nekoliko mojih papira/pesmi na stolu. Uzeo ih je, pročitao i upitao čije su. Odgovorio sam – moje… Za manje od dva meseca iz tih rukopisa nastala je moja prva knjiga „Kada tišina progovori zbog tebe„.
Knjiga je bila skup misli i fragmenata pisanih tokom studija, nastalih iz potrebe da se podele s nekim bliskim ili kao ventil za unutrašnje nemire. Objavljena je gotovo bez dorade – iskrena, sirova i upravo takva kakva jeste.
Prvo književno veče nisam imao u svom gradu, već u Užicu. Tamo se još više produbila veza sa Ršumovićem, recenzentom prve knjige.
Za tu prvu knjigu moram da dodam i ovo – Marija, kao što znaš, pesnik pamti.
O ljudima…
Rade Vučićević, doktor književnih nauka, od onog prvog, „slučajnog“ susreta postao je čovek koji mi je otvorio vrata, pokazao put i dokazao da moja pisana reč vredi — čak i onda kada ja u to nisam verovao. Bio je kritičar koji ume da vidi, i prijatelj koji ume da ohrabri. Pisao je recenzije, eseje o mojim knjigama, pomagao za prevode pesama na ruski i arapski, radovao se svakoj nagradi kao da je njegova, oslovljavao me i svuda predstavljao sa: „Ovo je Gospodin pesnik.“ Delili smo pozornice, večeri, razgovore o poeziji, i on je uvek bio tu — kada je trebalo.
Priznajem, nisam uvek bio najposlušniji učenik; umeo sam da budem tvrdoglav, ali to je, verovatno, ona posebna „Miloševa samosvojnost“…
A kad smo već kod samosvojnosti — samo jedno ime: Radomir Andrić.
Za one koji znaju, to ime ne treba objašnjenje. Za one koji nisu imali prilike — Radomir je, sa velikim slovom, Pesnik. Predsednik Udruženja književnika Srbije, autor brojnih knjiga, dobitnik prestižnih nagrada, prevođen širom sveta. Čovek kome se sa poštovanjem ustaje kada uđe u prostoriju. Za mene, to je više od književnog uzora — to je simbol poezije koja diše.
Jedno od najdražih priznanja koje sam ikada dobio bio je njegov šešir, koji mi je poklonila njegova supruga Gordana uz rečenicu:
„Ti si mladi Radomir. Toliko podsećaš na njega od pre četrdeset godina.“
Ljubav i podrška koje sam osetio od porodice Andrić ostale su duboko urezane u meni. Radomir nije samo pesnik — već čovek koji ume da voli, i da tu ljubav deli.
U prvim godinama mog objavljivanja, posebno su mi značile reči ohrabrenja Brane Veljkovića, autora zbirke Uzvodno od anđela — knjige koja je ostavila poseban trag u mom srcu.
Još jedno ime koje ne mogu izostaviti jeste Jeremija 
Lazarević. Pesnik, filozof jednostavnosti, čovek koji tišinom prenosi više nego što drugi uspeju u knjigama. Upoznali smo se tokom Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, kada su pisci gostovali u Požegi. Tada su u mom gradu, pored Jeremije, bili i Radomir Andrić, ruski pisac Sergej Glavjuk i ukrajinski pesnik Vasilj Makhno.
Nakon svečanog prijema u opštini, proveli smo dan u šetnji gradom, razgovarajući o istoriji, poeziji, ljubavi i životu. Jeremija je hodao tiho, uvek sa osmehom i foto-aparatom o vratu…
Ljubav i stih…
I naposletku… bez prisustva osoba koje sam voleo, ne bi bilo ni ljubavne poezije koja u većem delu obeležava moj dosadašnji opus.
Vreme koje su provele u mom životu i emocije koje smo podelili, su zapalile pesničku iskru iz koje su nastajali stihovi, metafore i knjige. Danas ih ima više od 450, sabranih u (trenutno) 7 zbirki poezije.
Neke od tih osoba su verovale, podržavale i radovale se; neke su razumele Pesnika, neke manje, a neke su, iako su se činile bliskima, pokazale da i zmije umeju da nose osmeh.
I dobro je što je tako.
Dakle, ovo nije biografija.
Ovo je onaj koji voli da voli dobre ljude i koji piše za te, dobre ljude.
Ovo je reč nekoga ko potpisuje pesme ili korice knjiga o kojima možete više čitati na stranicama ovog sajta ili, možda, naleteti na njih u nekoj biblioteci naše drage zemlje.
Reč nekoga ko ne veruje u slučajnosti, ali veruje u energije, ratnike svetlosti, u promisao večnog pokretača svega što jeste, i u ljubav — jer bez nje ništa pod kapom nebeskom nema smisao.
I nekoga ko voli jednu zvezdu.
Hvala vam što ste ovde i što ste se zadržali uz moju pisanu reč.
Ako u njoj pronađete makar delić sebe, onda su svi ti stihovi imali smisla.
Jer poezija nije o meni.
Poezija je o svima nama koji umemo da osetimo.
U dobru, gde god da smo.
