Prošlo je skoro osam godina od prve verzije ovog sajta, prvog dizajna i prvog posta u okviru bloga. Tokom same izrade, ideja je bila da blog bude mesto za poeziju, kratke priče, misli, zanimljive tekstove drugih autora, odnosno sve ono što spada u sferu mog interesovanja ili književnog rada. Na neki način, trebalo je da predstavlja vid komunikacije sa ljudima koji me čitaju, prate, onima koji će to tek uraditi ili slučajnim prolaznicima u virtuelnom svetu (ono što će, nadam se, postati u budućnosti). Međutim, blog je tada ostao samo na jednoj objavi, koja je došla neočekivano, iznenadno i ostavila me zatečenog i nespremnog da prihvatim da mog „brata po peru“ odjednom više nema. Dva dana pre tog događaja smo razgovarali telefonom, on se spremao da putuje u zavičaj izabranice njegovog srca i dogovorili smo se da se vidimo kada se vrati, da nastavimo naša književna, umetnička i bratska druženja i razgovore u Užičkoj biblioteci koju sam u tom periodu zavoleo kao svoju zavičajnu…
Ivan Ršumović je od samog početka bio jedna od malobrojnih osoba koje su verovale u mene, moj talenat, dar, sposobnost da na papir prenesem emocije i osećanja i da ih uobličim na poseban način i od njih stvorim formu „pesme“, koje će nakon nekoliko godina, kako su to formulisali drugi, postati „Brkićevski prepoznatljive“. Ujedno, on je jedan od dvojice predlagača za moj prijem u našu najstariju, najveću i najlepšu književnu instituciju – Udruženje književnika Srbije (molim članove drugih književnih organizacija da mi ne zamere, ni na jedan način ne želim da umanjim njihov značaj, samo sam previše emotivno ličan), čiji sam član već osam godina i do pre 15tak dana i dugogodišnji urednik internet prezentacije. Nažalost, od datuma podnošenja predloga do prijema u članstvo je prošlo nekoliko meseci, kako već procedure zahtevaju, i Ršum nije uspeo da vidi i rezultate njegovog predloga. Kao ni „Matićev šal“, koji sam dobio za „Senke u očima“, čiji je izdavač bio upravo on, odnosno Narodna biblioteka u Užicu. Kao ni mnoge druge nagrade, prevode, književne večeri i objavljene knjige. Ali želim da verujem, da bi danas sa osmehom pogledao u moju biografiju i rekao onako njegovo, nežno mangupski, „pričah li ja o tvom talentu nešto kad nisi ni sam verovao“…
A kakav je bio sam „početak“? Ovaj prvi zapis na novom-starom sajtu ne bi mogao da prođe bez pominjanja još nekih imena. A redosled kojim ih pominjem ne označava značaj koji imaju u mom životu ili uticaj na njega. I ne postoji neki poseban razlog za baš ovakvu prvu objavu, niti će ovo biti tema ili format budućih objava na mom blogu, već samo želja da njihova imena ostanu istaknuta kao trag na putu književnog sazrevanja ili mog života. Jer ovo nije biografija. Ovo je osvrt na delove slagalice koji su upotpunili onu drugu, zvaničniju i formalniju biografiju.
Bio je martovski dan, dve hiljade dvanaeste godine, hladan i tmuran, maglovit, kakav već ume da bude u našoj Požegi. Kako mi to ovde kažemo kada nas pitaju za vreme, „evo dobro je, valjda je podne, ali od magle još nije svanulo“. Požeški književnik, pisac, pesnik, esejista, književni kritičar, teoretičar književnosti i jednostavno, čovek od pisane reči, Rade Vučićević, u to vreme „kolega iz iste zgrade, sa sprata iznad“, mi je poklonio njegovu poslednju knjigu poezije naslovljenu „Susretanja“ i tom prilikom na mom radnom stolu ugledao nekoliko razbacanih papira, zapisanih fragmenata misli. Uzeo ih je, pročitao i upitao „čije je ovo“. Odgovorio sam da je moje, on je želeo da zna imam li još i da mu donesem sve što imam… Od tih rukopisa za manje od dva meseca iz štampe je izašla moja prva knjiga. Misli, zapisi, fragmenti misli i zapisa, koji su neplanski nastajali u godinama studiranja, pisani najviše sa željom da se poklone ili podele sa voljenom osobom, izabranicom srca ili ponekad kao „ventil“ za neki čudan osećaj iznutra su skupljeni, bez neke posebne dorade ili izmena, i tako objavljeni u delu simboličnog naziva (o simbolici u mom pisanju će tek biti reči u budućem vremenu) „Kada tišina progovori zbog tebe“. Da, Marija, zbog tebe. Sa ponosom pišem tvoje ime, za uzajamno poštovanje, toleranciju, brigu i ljubav koje smo delili. I poštovanje koje nikada nije prestalo, iako naši prsti nisu više isprepletani i naši koraci odavno ne koračaju istim ritmom. A kao što znaš, Pesnik pamti.
Prvo književno veče, pomalo neobično, nisam održao u svom rodnom gradu (a ni drugo, ni treće…). Knjiga je prvi put predstavljena u Užicu, u Narodnoj biblioteci i tako se produbila već započeta povezanost sa Ršumom, ujedno recenzentom prve zbirke…
I sada vremenska doslednost prestaje.
Rade Vučićević, doktor književnih nauka, je u narednim godinama, od već pomenutog „slučajnog“ susretanja, postao čovek koji je „otvorio vrata“, pokazao put i ubedio da moja pisana reč vredi i verovao u moje stvaranje, svaki put kada ja nisam. A ja, iz nekog razloga, umem da budem izuzetno samokritičan, no to je neka sasvim druga tema. Ispratio je moj književni rad, pisao recenzije i eseje o objavljenim knjigama, pomagao oko prevoda pesama na strane jezike – ruski i arapski, radovao se mojim nagradama kao što bi se radovao svojim, oslovljavao me i svuda predstavljao sa „ovo je Gospodin pesnik“, delio „pozornicu“ na književnim večerima i uvek bio tu… kada je trebalo da bude tu. Možda nisam uvek bio najbolji učenik i možda sam umeo da ispoljim svoju tvrdoglavost, ali to je ujedno i ta posebna, „Miloševa samosvojnost“.
A kad sam kod samosvojnosti… Samo jedno ime. Radomir Andrić. Za one koji znaju, dovoljno je. Za one druge, koji nisu imali prilike… Radomir je, sa velikim slovom, Predsednik Udruženja književnika Srbije i zauvek će to ostati. Radomir je hodajuća pesma. Radomir je poezija koja traje. Autor desetina knjiga, dobitnik brojnih nagrada i kod nas i u inostranstvu, prevođen na razne svetske jezike i čovek kome se sa dubokim poštovanjem i naklonom ustaje čim zakorači na vrata. Za mene lično, jedno od najvećih i najdražih priznanja koja sam dobio jeste šešir Radomira Andrića, koji mi je poklonila njegova supruga Gordana uz rečenicu „ti si mladi Radomir, toliko podsećaš na njega od pre 40 godina…“. Ljubav koju sam osetio od bračnog para Andrić je nešto izuzetno, ali to je takođe reč koja opisuje Radomira, jer on je i izvor nepresušne ljubavi. I Radomir je još jedna osoba bez koje ne bih bio ono što jesam, bar ne u smislu „eksponiranosti“ ili dostupnosti/objavljenosti mojih pesama i knjiga.
Takođe, moram pomenuti divne ljude čije su reči ulivale hrabrost, nadu i podršku u prvim godinama mog objavljivanja, gospodina Branu Veljkovića, autora knjige „Uzvodno od anđela“, zbirke poezije koja je ostavila neizbrisiv trag na mene svojim stihovima i metaforama i kojoj se i dan danas rado vraćam. Knjiga u izdanju „Prosvete“, objavljena 2013. godine na 55 strana donosi predivne emocije i svakom ko ima prilike da je pročita, to i preporučujem.
Na drugom mestu (ali ponoviću, redosled nema nikakve veze sa uticajem na moj život), je još jedan istaknuti član Udruženja, autor divnih pesničkih knjiga koje takođe preporučujem svima, nekako nenametljiv, tih, skroman, duboko duhovan, uvek sa osmehom i uvek spreman da pomogne, sasluša, pruži savet i podršku ili učini sve što je u njegovoj moći, ako vam je pomoć potrebna. Upoznao sam ga tokom „Beogradskih međunarodnih susreta pisaca“, u sklopu dolaska pisaca u Požegu, rodno mesto Knjaza Miloša Obrenovića. Te godine, sa njim su doputovali Radomir Andrić, istaknuti ruski književnik Sergej Glavjuk i ukrajinski pesnik Vasilj Mahno. Nakon svečanog prijema kod predsednika opštine Požega, krenuli smo u obilazak ovog malog mesta, razgovarali o istoriji, o značaju Knjaza, o ljubavi i životu uopšte. A on je nekako koračao tiho, sa strane, u nekom svom svetu, sa toplim osmehom i velikim fotografskim aparatom oko vrata, kojim je hvatao svaki trenutak ili momenat vredan pažnje ili prosto svaki momenat u kome je video lepotu u ljudima i prirodi oko njega. A toga je bilo napretek. Jer čak i kada mi nismo, on je uspevao da vidi lepo, što smo se uverili tek kasnije gledajući nastale fotografije. I ako bi sa njim zapodenuli razgovor, mogli ste da čujete izuzetne životne mudrosti, nesebično deljenje ljubavi i želju da svima bude dobro. Za njega, kao i za Radomira, mogu reći da nije samo pesnik, on je ujedno i filozof, ali filozofije za koju vam nisu potrebne decenije školovanja, iščitavanja i posvećenosti da bi uopšte razumeli o čemu autor govori, on je filozof jednostavnosti lepote življenja i onaj ko jednom rečenicom može da vas usmeri ili vrati na „pravi put“. Dakle, moj dragi prijatelj Jeremija Lazarević.
Naposletku, bez prisustva osoba koje sam voleo, ne bi bilo ni ljubavne poezije koja u najvećem delu opisuje dosadašnji opus. Vreme koje su provele u mom životu i emocije koje smo podelili, su uspele da zaiskre „pesničku žicu“ i nekom čudnom rukom ispišu stihove, metafore, knjige i pesme kojih evo danas (u trenutku pisanja ovog teksta) ima oko 450 skupljenih u 6 zbirki poezije. Neke od njih su verovale, bodrile i radovale se, neke su to činile manje, neke su razumele i volele Pesnika baš takvog kakav jeste, neke su pokazale da su zmije otrovne i kada se prave da nisu. I dobro je što je tako.
Dakle, ovo nije biografija. Ovo je onaj koji voli da voli dobre ljude i koji piše za te, dobre ljude. Ovo je reč nekoga ko potpisuje pesme ili korice knjiga o kojima možete više čitati na stranicama ovog sajta ili eventualno naleteti na njih u bibliotekama naše drage zemlje. Reč nekoga ko ne veruje u slučajnosti, ali veruje u ratnike svetlosti, energije, svudprisutnog Boga i ljubav, bez koje ništa pod kapom nebeskom nema smisao. I nekoga ko voli jednu zvezdu. Hvala Vam što ste ovde i što ste se zainteresovali za moju pisanu reč i da se srećemo u lepim, radosnim, pesmotvornim trenucima.
U dobru, gde god da smo.
