Pesma za 40. rođendan
Svet je ostao isti,
gotovo nepristojno ravnodušan,
stari prosjak koji je posmatrao previše
ljudskih sudbina
da bi još jednom smogao snagu
da podigne pogled.
Martovsko jutro se uvuklo kroz prozore
kao bleda bolničarka koja više
ne postavlja pitanja,
i ja sam, sedeći za stolom
prekrivenim nevidljivom prašinom godina,
gledao u senke njenog mantila –
odlazeće tragove osmeha.
I koliko god brinula o meni,
ona se više ne vraća.
Pred očima lebdele su slike,
dečak koji je verovao da su horizonti vrata,
mladić koji je mislio da je ljubav beskonačno more
u koje se ulazi bez straha,
i onaj nepoznati čovek zalutao na ivici,
ubeđen da će svet jednog dana razumeti
njegovu tišinu.
Sada ih nemo osluškujem kako šapuću
negde u hodnicima moje krvi,
zaboravljeni putnici na staroj železničkoj stanici
na kojoj vozovi više ne staju.
Broj četrdeset je prazna zemlja.
To je granica između nade i ironije,
između onih što još veruju u čuda
i onih koji znaju da su čuda
samo elegantno popunjeni slučajevi besmisla.
Sudbina je zapravo vrlo skroman pisac,
koji stalno ponavlja istu rečenicu
u različitim životnim ciklusima.
Grad kome pripadam miriše na mokri asfalt
i stare odluke.
Svetla su razvučena umornim mislima
po ulicama koje su odavno prestale da vode,
ikuda.
Prolaznici nose svoje živote,
zatvorene knjige čije stranice
niko više ne pokušava da pročita.
I nikoga ne zanimaju.
I dok ih posmatram,
osećam teret na ramenima,
dve tihe ptice tame koje znaju nešto
što ja još uvek pokušavam da potrem zaboravom.
Jer ne stari čovek kada mu lice počne ličiti
na mapu izgubljenih carstava.
Stari kada shvati da su svi njegovi snovi rasuti u ništa,
bez svedoka.
I peče spoznaja da smo čitav život živeli verujući
da negde postoji publika koja pažljivo
prati naše padove i uzlete,
a zapravo,
u ogromnom pozorištu sveta,
svako sedi sam u sopstvenoj praznoj loži.
Ponekad pomislim da bi odlazak
bila samo još jedna promena svetla
na pozornici na kojoj smo ionako igrali
bez scenarija.
Ali nije taj konačni breg ono što najviše plaši,
već spoznaja da je sve što je čovek voleo,
želeo i sanjao,
samo prolazni šapat u ogromnoj,
ravnodušnoj tišini kosmosa.
Četrdeset.
Broj koji ne zvuči kao slavlje,
već duboko zvono u napuštenoj katedrali vremena.
I dok noć spušta svoje zavese
preko ovog grada u magli,
sa ovom poraznom godinom,
sedim kao sa jedinim prijateljem
koji me gleda pravo u oči i nemo progovara:
duga šetnja kroz muklinu
u kojoj ponekad nazireš svetlost,
samo je odraz sopstvene duše
kako se polako udaljava.
Nema dečije graje.
Nema zagrljaja.
Otišli su od tebe, svi.
Prašina na vetru i tup bat na isteku…
Četrdeset.