Miloš Brkić je ostvario samosvojnu pesničku knjigu, učitavanjem osamne azbuke u preplete meditacija i emocija, prigušenih sentimentalnih strujanja i zapitanosti o samoj svrsishodnosti pesme. Utoliko, ovu poeziju, u kontekstu modernih poetičkih nastojanja, doživljavamo kao znatan rezultat posvećeničkog rada i odnosa prema autentičnoj liričnosti.
To nas nesumnjivo uverava da je reč o delu blagodarnog i sigurno izgrađenog pesnika, kome savremena književna kritika ostaje dužna pažljivije čitanje.
Kako ćeš da nađeš
ključ u pesku vremena
pritisnut talasom obnevidećim
kako ćeš naspram
vetra snovidnog
na pučini bez broda
nisi zatvoren zabludno
ti jesi školjka
i svaki drugi put
osim izvesnog
u moru osrednjosti
uzaludan je pokušaj
tvoj katanac je krug
Javljaju da mraz ponovo steže
gore na severu tvog osmeha
na radiju glas
poznatu melodiju pevuši
gledam uspomene skupljene u praznu čašu
po navici
vetar ravnicom razvejava pahulje
slika tvog lika ćuti
pišem li nedostajanje
ili ćutim o ljubavi
o tebi
tih dan napušta jutro
karmin na ivici bledi
kao misli iz čaše
naših prohujalih godina
možda smo suđeni
jedino rečima
potpuno nemi
i prepušteni samoći
na karti izbledeloj
boli me ova daljina
istina je
vozovi za Beograd
više ne idu
