Tragom samosvojnog pesničkog identiteta
Koliko je poezija nepredvidiva u svojim brojnim pritokama, bez obzira na nepresušiva poetička izvorišta i osvojene različite jezičke matrice, pokazuju pesme u knjizi „Senke u očima“ Miloša Brkića, pesnika koji stasava u požeškom književnom rasadniku. Ovaj mladi pesmotvor, može se tako reći, iako je granica mladosti i uopšte stvaralačkog otkrivanja, rastegljiva i neustaljena u odnosu na ranije generacijske odrednice, nesumnjivo da poseduje izvesnu zrelost zasnovanu na jedinstvenom doživljaju i sve prisutnijem sistemu pesničkog mišljenja. Uostalom, to smo mogli videti i u njegovoj prvoj knjizi pesama „Kada tišina progovori zbog tebe“, u stihovima neograničenih metrikom i rimovanim sazvučjima… Na taj način je pribavljao propusnicu za emocionalnu nesputanost i neku vrstu jezičko-izražajnog nijansiranja saobražajnog ovovremenoj diskurzivnosti pesničkog teksta i metaforičkim usmerenjima po diktatu utišane meditativnosti. Otuda, i bez previše analitičnosti ustvrđujemo da je Miloš Brkić darovit pesnik i da ispisuje poeziju spoznaje i samospoznaje. Pesme odlikuje nepatvorena senzibilnost i lirska slivenost zavisno od stepena unutarnje ritmičnosti i eteričnosti svojstvene mladalačkim pogledima.
Već same po sebi „senke“ ugrađene u naslov knjige, u sve ono što je uhvaćeno tim ezoteričnim pogledom, doprinele su koherentnosti ostalih pesničkih elemenata, posebno asocijativnosti, nepotrošenoj metaforici i sve prisutnijim rezigniranim reminiscencijama, udaljavajući se od romantičnog isticanja pesničkog subjekta, koji povremeno govori u prvom licu jednine, a povremeno u prvom licu množine. U rečniku simbola nailazimo nekoliko tumačenja senke, ali uopšteno, govoreći, prihvatamo da je senka „ono što je suprotno od svetlosti, a s druge strane, to je slika nestalih, nestvarnih i promenljivih stvari“.
*****
Zapravo iz pesme u pesmu, iz stiha pesnik traga za sopstvenim identitetom i otkriva postepeno sve više tematsko-motivskog prostora za samoglas i dublje zamicanje u individualizovanje svog pesničkog govora. Ovu knjigu doživljavamo i kao jedan lucidan domašaj osobenosti na autoportretu optočenom emotivnim odsjajem, koliko iz neprestanog suočavanja sa svim onim što jeste hranjeno stvarnošću, toliko i sa senkama iz ogledala imaginarnog u čijem skladištu čuva svoje zatajne likove pune snenosti. Neporecivo, da su pojedine pesme nastajale na prelazu iz snevanja u budnost i čujnost nepodmitnog kosmičkog časovnika, čiji otkucaji nadjačavaju sve ostale znane glasove i opominju na svudprisutnu prolaznost, neosporno najbolnije doživljavanu u intimističkom vidokrugu.
*****
U svakom slučaju, knjiga pesama „Senke u očima“ nosi u sebi dnevničko-autoportretističke preokupacije natopljene spoznajama i delatnom svešću ovovremenog intelektualca, skeptičnog i nepristalog na kanonizovane modele življenja. Utoliko, ne varamo se u utisku, pesnik bi ubuduće potiskivanjem zamorne nostalgije za sobom minulim u čistotu detinjstva ili u zagrljaj devojački i omamljenost ljubavnim šapatom, ovu poeziju obogatio značenjski izdašnijom metaforikom. Uvereni smo, da će Miloš Brkić krenuti neutabanim putem do blagodatog poetskog izvorišta. U ovoj knjizi nalazi se dosta zahvalnih putokaza.
Radomir Andrić, književnik
Predsednik Udruženja književnika Srbije