Čekanje
Kada odlučiš da budemo srećni,
javi mi.
Nije bitno u koje vreme,
može i sneg u duši da veje.
Čekaću te na raskršću,
kao usamljeni putnik
što iščekuje vozove,
na dalekim peronima sreće.
Neka budu i kišni, tužni meseci,
šetaću i brojaću korake,
minute, dane, pa ako zatreba
i godine.
Kada upitaju koga čekam,
setno ću odgovoriti
prijatelja, ljubavnicu,
sestru ili ženu…
Ko bi zasigurno mogao znati?
Prolaziće vreme, kao i ljudi,
neumitno u bespovrat,
odnoseći naše godine.
Znam da doći češ, jednog dana,
pružiti ruku i povesti me
u duboki okean tvojih očiju,
u podnožje Alpa,
gde postoji mali hotel,
soba spremljena za dvoje,
tek naložen kamin,
toplota i pucketanje drveta.
U tom krevetu ležaće crni dečak,
isuviše star i usamljen,
slomljen i povređen,
krhkog tela i odlutalog pogleda,
sa ničim svojim do
čekanja u očima.