Odavno nisam bio u prilici da pišem o pesničkoj zbirki koja sadrži manje pesama. U Brkićevom Drugom cvetu ukupno ih je sedam. Po dve imaju prvi ciklus naslovljen „Krug“, drugi „Mimohod“ i poslednji, četvrti „Okamenjeni snovi“. Jedino se treći, „Jurim vetrenjače“, zaustavlja na jednoj jedinoj, doduše četrnaestodelnoj pesmi „Slutim“. Sedam je – moramo to pomenuti, broj sa simboličkim nabojem. Broj je svemira i makrokosmosa. Označava sveukupnost, savršenstvo, bezbednost, izobilje, devičanstvo. Broj je Velike Majke. Sedam je dana u nedelji, nota na muzičkoj lestvici, svetskih čuda, čovekovih doba… Poređaju li se naslovi ciklusa, dobija se lirska „priča“ koja jeste srce čitave zbirke: krugom mimohodim jureći vetrenjače okamenjenih snova. A ova zbirka pesnički je mimohod kružnom putanjom, uz neprestano vraćanje na ispevano, ne bi li se ono još dublje spustilo u snove koji su se sasvim zbratimili s javom, uklanjajući i onako fluidnu granicu, koja treperavo, kada su pravi pesnici u pitanju, pokušava da javu od izmaštanog i odsanjanog odeli.

Brkićeva zbirka nas primorava da se prisetimo nekih stvari koje smo gotovo sasvim smeli sa uma kada smo o pesničkim knjigama nastalim u naše vreme razmišljali i pisali o njima. U pitanju je fluidna pesnička osetljivost koju naš pesnik nipošto ne skriva, dopuštajući joj da bude pipak kojim će dodirnuti i sve oko sebe, kao i sve u sebi, i iskrenost koja je nesumnjiva a koje se drugi, i drugojačiji, pesnici itekako klone.

Dušan Stojković, književnik