Zgrada broj Deset

Okus rujna u Zagrebu na usnama.
Bat koraka u kišom okupanoj ulici.
Raskrsnica Jazbine ostaje iza.
Visoka siva zgrada.
Terase nepoznatih ljudi.
Opušak tuđe cigarete pod stopalom.
Čret broj Deset.
Zakopčavam kaput.
Hladna večer u nama.
Tamo preko je šuma usamljenih stabala.
Slobodan vetar poigrava se sa lišćem.
Teška jesen je stigla.
I miriše drugačije nego kako zamišljasmo.
Osećam te blizu.
Tamna polovino duhovnosti,
nerazjašnjena vezo nepoznanice,
sestro moja, sudbinom skrivena.
Deli nas drhtavi hod uz stube,
stepenice upoznavanja, koje najteže se pregrme.
Čiji Bog je nad nama, zapitaš li se?
Ostavi razlike stoljeća po strani,
izbriši vekove podela i oslobodi um.
Gledaj dušom.
Ljudi smo najpre,
sa koje god strane sveta potekli.
Ko je čiji, kada i gde bio,
zaboravi.
Pusti molitve, noževe i krv,
vreme je da gledaš dušom.
U tom stanu sa bezbroj ogledala,
kada napunjena vodom
opušta kao i sa moje strane granice.
Voda na šporetu vri istom brzinom,
kafa nas jednako razbuđuje,
a u san istovetni strahovi uvode.
Duše što zajednički izgrade
ljudi ne mogu pokvariti.
Dovoljno je da veruješ,
sklopljenih očiju, sa osmehom na usnama.
Septembarski je dan u meni,
dok rečima udahnjujem neprolaznost.
Nije bitno da li kužiš,
mi ne moramo da razumemo.
U nekom dalekom kutku sveta,
daće dobri Gospod,
da ove reči osete drugo dvoje
i zaplaču nadahnuti,
shvatajući da imaju jedno drugo,
kao što ja imam, a nemam tebe,
Ana Marija, sestro moja.