Utočište

Zamisli grad u kome živimo zajedno,
gde nebom plove mirisi belih ruža,
a reke izviru u očima.
Zamisli grad gde ne postoje ljudi,
samo prazne ulice, raširena krila,
tišina dodira i strast u sobama.
Zamisli grad u kome naša tela se znaju
po unutrašnjim impulsima bića,
gde poljupci zamenjuju reči i strah.
Zamisli grad u kome umesto osude
postoje otvoreni stavovi, srećni osmesi,
u kome ljubav ispunjava mrak.
Zamisli grad u kome znam tvoje lice,
čisto i belo, krhko i nežno,
u kome postojimo u nama mi,
tamo gde srca nežno se grle,
toplota tela duše čedno topi,
gde mogli bi, da možemo,
zamisli.