Горети на ватри емоција

Горети на ватри емоција

Жива поезија је антиципација, визија, љубави у свему што из емоције сведено је у промисао, у оно чему је моћ мишљења посвећена. Све то говори да поезија није случајност, она не трпи емпиристичко мешање догађаја и случајности. Еон бесконачног јесте љубав у песми, зато се и пише „песма о песми“ јер она нам „удахну живот и пре зачећа“, како, у својој књизи, песничком првенцу „Када тишина проговори због тебе“, каже Милош Бркић.

*****

Када су емоције у питању овај песник у доби кад му није све досањано, велика су очекивања, негује своје „власи емоција“ које треба да очувају пуну тананост и свежину упркос интелекту, разуму и уму који некад стварају и „кулу од карата“. Свестан тога, Бркић се враћа „тепиху дечачких снова“ у којима се увек искрено, младалачки невино и у „неизговореним речима“ може наћи потпунији смисао. А смисао је у љубави, у давању себе, у јачању ватре „која ће нас засигурно (…) спалити“. Тај пепео је феникс трајања које смо поменули на почетку, то је живот поезије која из тишине проговара. Тишина није гомилање тучаних „стопала патње“, што може само привидно да асоцира на наслов књиге, разлог проговора, а није. Овде је тишина смиреност, у њој срећна рука записује размишљања о оном битном у бићу, које је (по Хердеру), створење језика.

*****

Све песме су потресне јер, песник Милош Бркић, млад песник, осећа да се све уротило против младости: „младе државе“, младе слободе, младог феникса. Песник је савременик доба у коме је „сумрак идола“ довео до „голготе 21. века“, а клели смо се да свако постоји „по замисли Творца“. Остајемо збуњени знајући да оно што нам се догађа Творац не би могао ни да замисли. И како се од свега можемо коначно спасити, питате се: „Праштање је искупљење, којим можемо спасити себе.“ Праштање није коцка која се баци, нити је то заборав, праштати уз памћење. А разлоге памћења не треба никад објашњавати, они то сами чине у нашој свести.

Књига „Када тишина проговори због тебе“, отвара и бројна социолошко-психолошка питања, она попут легитимације за улазак у заборављен простор, уводи и „буђење“, како то ликовно чини и београдски сликар Драган Јеротијевић Јеротије, својим циклусом слика назвавши га баш тако, „Буђење“, а на којима варира петла. Бркић свог читаоца враћа у снове, тамо где можемо да „загрлимо себе“, да разменимо љубав у нама.

„Сан и јава су различита стања свести у којима се доживљавају различите реалности које се зависно од становишта различито вреднују. С аспекта јаве, сан се сматра илузијом која као преобликована верзија стварности, названа другим и другачијим светом, нестаје са буђењем. Насупрот ништавности те илузије, будношћу се истиче стварносна нештост као онтолошки темељ самог постојања. У тежњи да првенствено на материјалном свету изгради извесност и осмисли своју егзистентност, човек се суочава с пропадљивошћу твари и разјапљеним ништавилом као упозорењем да не запоставља и не потцењује духовно и невидљиво оличење у сновима.“

Песник се због тога, очито, није ослободио страха, јер „пепео лажи, гнева и туге није заувек прекрио пламен љубави…“, приметиће настављајући борбу за „реч која даје снагу и продубљује смисао“. Коначно, смисао живота не треба тражити, њега треба градити, а ова поезија то чини у свим облицима своје перцепције. Зато читаоцу, понекад неће бити лако да се ослони само на наслове песама, они нису увек битни, треба уронити у садржај песме и из њега изаћи са новом асоцијативном снагом.

  Милијан Деспотовић, књижевник

*Одломак из приказа објављеног у књизи Милијана Деспотовића, „Прозор на кожи“

Please follow and like us: