Poezija

Trzydzieści dwa Słowa połyka słońcesłowa zrodzone z gwiazdSłowa poszukują zapomnieniasłowa utkane ze wspomnieńSłowa proszą o głossłowa zadumą oniemiałyMiłość która rozczarowałapraprzyczynęświt zmierzchuKsiążka która jest napisanatajemnica ciężko wynoszonawiersz ze złudzenia przemilczanyJeśli pióro wyschniemnie też zatoczydo nonsensuJedyna drogaod słowa do słowapoprzez wierszepoprzez książkido wspomnień z powrotemTrzydzieści dwai czasami tylko jeszcze parę– los nieuniknionyJestem tym kim jestemkiedy wszystko inne […]

Utočište Zamisli grad u kome živimo zajedno, gde nebom plove mirisi belih ruža, a reke izviru u očima. Zamisli grad gde ne postoje ljudi, samo prazne ulice, raširena krila, tišina dodira i strast u sobama. Zamisli grad u kome naša tela se znaju po unutrašnjim impulsima bića, gde poljupci zamenjuju reči i strah. Zamisli grad

Imagine Imagine que jè te connaisdepuis le temps quand le cielétait le desert geléde rêves non realisés Quand en s’étranglantnous avons cherché l’amour dans l’eauet dessus de nous intouchablel’espace illimitée de la liberté Dans les jours sans la voixJ’ai te cherché dans les ondesJ’ai te désiré dans les grains de sableEt avec l’encre j’ai inspire

Čekanje Kada odlučiš da budemo srećni, javi mi. Nije bitno u koje vreme, može i sneg u duši da veje. Čekaću te na raskršću, kao usamljeni putnik što iščekuje vozove, na dalekim peronima sreće. Neka budu i kišni, tužni meseci, šetaću i brojaću korake, minute, dane, pa ako zatreba i godine. Kada upitaju koga čekam,

Ljubavna pesma Vidi, volim te.Ako budeš Marija,Biću oblak u pantalonama,Ploviću nebom ljubavi našeI čekaću te, u ma koje doba da dođeš. Vidi, volim te.Ako budeš Svetlana,Sagradiću naš Mostar da kupimo kestenje,Niz trepavice pustiću modre kišeDa umivaju ustreptalost nadolazeće noći. Vidi, volim te.Ako budeš Jelena,Zbog tebe porušiću ceo svet,A ne samo običnu Troju,Kako bih dokazao veličinuBožanske

Godina prva Pred pogledomkoji gleda unutrasvi smo jednako malii slabislušam sopstvene mislidok se posmatramkroz rešetkeOnaj drugi jasa suprotne stranezida iluzornogpita se koliko jošmože rastikada je već dosegnuo neboČovek nas posmatrai namešta se u foteljiPredstava može da počne *iz knjige poezije “Reči iz bezglasja”

Deset godina Magla pred očima raspuklo nebo i nevid Deset godina osećaš u uzdahu Izdišeš maglu Da li si zakoračio na put ili obmanu Da li si izgubio boj ili sudbinu Predugo sanjaš Plaši te prošlo sadašnje buduće strahovi neizrečeni ljudi neodbolovani Sanjaš sreću ne vidiš nebo u mraku rađaš mrak u samoći nalaziš sebe

Memento Mori Pobednici ili poraženi, Ko smo danas? Sa uzvišenja ispunjavamo sebe, Prazninom koja okružuje druge. Pod nama je svet, Mogućnost da upravljamo njime, Ali, unutar duše ničega nema. Vladamo kraljevstvom mašte, Imaginarnih sledbenika pogrešnih dogmi. Postolje ovo varka je, Lažna kruna od trnja, Koja na dodir se rasprsne I umesto zlatnog sjaja pepeo ostavlja.

Ratniku svetlosti Ivanu Ršumoviću Šta govorim Šta osećam Šta pišem Čemu U tvojoj sam kući Hodnicima šumi bol teret nedostajanja neizrečje nemog utešitelja Zahvatam vodu sa zdenca uspomene davne da potopim Da li ćeš uzleteti iz barke čistiji od snega slobodniji od ptice Viteže ratniče svesvetlosni U tvojoj sam kući I evo zidovi postaju vazduh