Goreti na vatri emocija
Živa poezija je anticipacija, vizija, ljubavi u svemu što iz emocije svedeno je u promisao, u ono čemu je moć mišljenja posvećena. Sve to govori da poezija nije slučajnost, ona ne trpi empirističko mešanje događaja i slučajnosti. Eon beskonačnog jeste ljubav u pesmi, zato se i piše „pesma o pesmi“ jer ona nam „udahnu život i pre začeća“, kako, u svojoj knjizi, pesničkom prvencu „Kada tišina progovori zbog tebe“, kaže Miloš Brkić.
*****
Kada su emocije u pitanju ovaj pesnik u dobi kad mu nije sve dosanjano, velika su očekivanja, neguje svoje „vlasi emocija“ koje treba da očuvaju punu tananost i svežinu uprkos intelektu, razumu i umu koji nekad stvaraju i „kulu od karata“. Svestan toga, Brkić se vraća „tepihu dečačkih snova“ u kojima se uvek iskreno, mladalački nevino i u „neizgovorenim rečima“ može naći potpuniji smisao. A smisao je u ljubavi, u davanju sebe, u jačanju vatre „koja će nas zasigurno (…) spaliti“. Taj pepeo je feniks trajanja koje smo pomenuli na početku, to je život poezije koja iz tišine progovara. Tišina nije gomilanje tučanih „stopala patnje“, što može samo prividno da asocira na naslov knjige, razlog progovora, a nije. Ovde je tišina smirenost, u njoj srećna ruka zapisuje razmišljanja o onom bitnom u biću, koje je (po Herderu), stvorenje jezika.
*****
Sve pesme su potresne jer, pesnik Miloš Brkić, mlad pesnik, oseća da se sve urotilo protiv mladosti: „mlade države“, mlade slobode, mladog feniksa. Pesnik je savremenik doba u kome je „sumrak idola“ doveo do „golgote 21. veka“, a kleli smo se da svako postoji „po zamisli Tvorca“. Ostajemo zbunjeni znajući da ono što nam se događa Tvorac ne bi mogao ni da zamisli. I kako se od svega možemo konačno spasiti, pitate se: „Praštanje je iskupljenje, kojim možemo spasiti sebe.“ Praštanje nije kocka koja se baci, niti je to zaborav, praštati uz pamćenje. A razloge pamćenja ne treba nikad objašnjavati, oni to sami čine u našoj svesti.
Knjiga „Kada tišina progovori zbog tebe“, otvara i brojna sociološko-psihološka pitanja, ona poput legitimacije za ulazak u zaboravljen prostor, uvodi i „buđenje“, kako to likovno čini i beogradski slikar Dragan Jerotijević Jerotije, svojim ciklusom slika nazvavši ga baš tako, „Buđenje“, a na kojima varira petla. Brkić svog čitaoca vraća u snove, tamo gde možemo da „zagrlimo sebe“, da razmenimo ljubav u nama.
„San i java su različita stanja svesti u kojima se doživljavaju različite realnosti koje se zavisno od stanovišta različito vrednuju. S aspekta jave, san se smatra iluzijom koja kao preoblikovana verzija stvarnosti, nazvana drugim i drugačijim svetom, nestaje sa buđenjem. Nasuprot ništavnosti te iluzije, budnošću se ističe stvarnosna neštost kao ontološki temelj samog postojanja. U težnji da prvenstveno na materijalnom svetu izgradi izvesnost i osmisli svoju egzistentnost, čovek se suočava s propadljivošću tvari i razjapljenim ništavilom kao upozorenjem da ne zapostavlja i ne potcenjuje duhovno i nevidljivo oličenje u snovima.“
Pesnik se zbog toga, očito, nije oslobodio straha, jer „pepeo laži, gneva i tuge nije zauvek prekrio plamen ljubavi…“, primetiće nastavljajući borbu za „reč koja daje snagu i produbljuje smisao“. Konačno, smisao života ne treba tražiti, njega treba graditi, a ova poezija to čini u svim oblicima svoje percepcije. Zato čitaocu, ponekad neće biti lako da se osloni samo na naslove pesama, oni nisu uvek bitni, treba uroniti u sadržaj pesme i iz njega izaći sa novom asocijativnom snagom.
Milijan Despotović, književnik
*Odlomak iz prikaza objavljenog u knjizi Milijana Despotovića, „Prozor na koži“